KAKAV SELJAK TAKVA I BUNDEVA

 
jabukeAlmaJutros sam isplanirala dan:
– Odvesti babu da kupi gaće, papuče, čarape i papriku.
– Vratiti se iz šopinga doma i skuhati pripremljeni ajvar.
– U podne biti na izložbi terarista u Borovu (podržati legu).
– Poslije izložbe skuhati pekmez od jabuke.
– Dan završiti prešanjem octa u miru blaženom uz dobru staru glazbu do iza ponoći.

Vozim babu koja nešto prigovara i zvoni mi telefon – Marija iz Greencajga.
Javim se: “Halo, ljube…”
– “Draga, jabuku su nosili na analizu u Zavod za javno zdravstvo…” – jauče Marija.
Pokušavam pohvatati o čemu priča, ali slabo mogu skontati, tko, kada, gdje i zašto…?
– “Marija, stani! Jesi li u trgovini imala samo moje jabuke?” – postavljam jedino pitanje koje me u tom trenu mučilo.
Marija se kune da jeste. Dogovorimo se da ćemo se čuti malo kasnije.
Okrenem starog Forda na punoj bijeloj liniji dok baba psuje telefon i valja se na sicu auta. Vratim se doma, pregledam blok otpremnice… sve sam uredno napisala: datum, kilaža i sorta. Nazovem nadzornu stanicu i posavjetujem se… uf!
Telefon ne prestaje zvoniti… vlasnici svih malih trgovina koje prodaju moje jabuke imaju samo jedno pitanje – koje trgovine imaju moje jabuke?
Razmišljam brzo… jedanest malih trgovina prodaje moje jabuke, oko dvadesetpet zaposelenih ljudi, i svi oni poznati i nepoznati potrošači kojima je ekološka jabuka vjera u bolje i zdravije ili im je pomodarski hir…
S druge strane ja i moja jabuka.
Marija opet zove, plače od sreće, hvali dobrog Boga, mene, svoje stavove i sretan dan. Telegram je objavio rezultate analize.
Je li to bio samo sretan dan?
Zvoni telefon, svi moji su sretni…
Opet vozim zbunjenu babu. Ford se trza, ne od starosti nego moje nestabilne noge koja podrhtava. Imam potrebu sve to s nekim podijeliti. S kim? Samo proizvođač zna takve muke.
Malo me bilo sram što sam posumnjala da je Marija možda otkupila još nečije jabuke, ali prošlo je. Cijela Hrvatska zna da je moja jabuka čista, ali ja nisam sretna…
Razmišljam o ekološkom krumpiru s Grobnika na riječkoj tržnici, o ekološkom paradajzu na pulskoj gradskoj tržnici i svim takozvanim ekološkim proizvodima za koje moja bolesna Severina daje sve što ima samo da joj bude bolje. Razmišljam o svim ekološki nazvanim sajmovima, tržnicama i trgovinama. I mislim – nije fer. Nije fer da smo u istom košu!

Baba je kupila što je trebala, ajvar je Veričina svekrva završila, a ja i dalje razmišljam…
Ekološka proizvodnja je tako krhka da ne možeš ni na što računati. Svi ti bajni preparati za tretiranje na biološkoj bazi su samo ono što su nama med i limun. Ako se biljka razboli, pati se, suši se. Možda se neka i izvuče, ali ostane jadna, mala i žgoljava, kao i čovjek… jeste li čuli da je netko izliječio upalu pluća medom i limunom bez antibiotika? Kako onda možemo računati na nešto tako nestabilno i dogovarati prodaju, planirati, zaraditi? Ako se može i ako je lako, zašto onda svi nešto prskaju? Koliko bih ja jabuka imala da ih prskam, kakve bi bile…?
S tim sam mislima skuhala pekmez.
I opet znam što sam i prije znala, a to je – kakav seljak takva i bundeva.
Lako je nama u SEG-ovima biti pametan, sve je posloženo, ostalo nam je samo biti dosljedan svemu rečenom.
Isprešala sam i ocat.
Legu sam iznevjerila negdje između telefonskih razgovora. Nisam otišla na izložbu… lega je, oprostit će.

I dalje razmišljam kako je lako biti mali, skromni ekološki proizvođač… i odolijevati iskušenju.

Ovaj unos je objavljen u arhiva. Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s