KAD SIROMAH KRENE NA PUT, NESTANE I PUTA…

Prije nekih dvadeset i nešto godina, baba moje dobre legice, Vasa – Bog da joj dušu prosti, znala je reći: “kad siromah krene na put, nestane i puta.”

Baba Vasa je bila sitna starica, 48 kilograma teška, po njoj smo tarirali vagu. U tim godinama bilo nam je jako važno koliko smo teške, a kako nam je vaga uvijek nešto bila sumnjiva mi bi babu na vagu… vaga je uvijek pokazivala 48 kilograma.
Bila je to mudra starica, ali pomalo i dosadna sa svojim hercegovačkim pričama. Uvijek željna da ju netko sluša. Čim bi došla kod legice već je imala neki važan divan za ispričati i onda iz pristojnosti moraš nešto i zapamtiti.
Činilo mi se tada da baba malo lupa lonce, ipak joj je devedeset i neka bila, ali sada točno znam da je istina što je govorila – da i puta može nestati.

Prošla je godina (kao skoro svaka) za seljake bila teška, težu nisu pamtili… kiša je harala dvaput tjedno. Poplave, vlaga, bolesti, paraziti i svašta nešto nas je s tom kišom pratilo. Moj san je bio da se dokopam neke linije za preradu soka i mislila sam da bi svi moji problemi tako mogli nestati. Sve što hoće propasti ja sprešam i zatvorim u bocu pa imam što ponuditi. Hvala Bogu, dokopam se ja i linije za sok, ali evo još jedne godine da je ne pamtim. Suša! Nema kiše ni za lijek, jabuke zelene padaju pa nemaš što ni prešati. Naravno da sam se, kao i svaki pošteni seljak, zadužila kod svih dobroga srca da ispoštujem bar dio normi koje nam zakon nalaže za preradu hrane… a preraditi se malo što ima. Noćima mislim kako sam u gabuli i kako se iščupati pa mi padne na pamet da je netko pametniji nekad rekao – ako nemaš što dobiti, bogatstvo je i dati. Pomislim – ima to neke logike, treba dati da bi dobio. Nije meni nikad žao dati… uvijek sam i dobivala, ali kada te stisne da nemaš što dati nekako se vrpoljiš.

Pročitam na facebook-u da osječka bolnica nema zalihe krvi te je sve operacije otkazala. Evo meni prilike, pomislim. Skupim cure, imam dvije pa i dečka od jedne i idemo krvariti. Vraćaju se cure obješenog nosa, kažu da ne mogu darovati krv jer su anemične (!!!), a dečko strani državljanin. Bože dragi, kako moja djeca anemična, a hranim ih zelenjavom???… Bog dao, bar toga ima po bašti… uvijek se nešto načupa. Nije mi strašno što su mi djeca anemična… popravit ćemo to brzo… koliko mi žao što nemogoše ni krvi dati, al’ eto.

Alma-osisanaNeki dan odem na sajam, kad tamo humanitarna akcija – darivanje kose. E, evo me, tu sam. Godinama imam neku frizuru koja sve jeste nešto zgužvana i ne treba mi baš. Jedva dočekam red ispred ogledala, kad frizerka kaže: “treba dužinu od 15 cm, baš vam i nije neka dužina i malo je pofarbana”… Ma nema veze, kažem joj da ne žali, neka reže do glave pa će se valjda toliko naći…

I tako, sjetim se ja babe Vase… nakon dvadeset i nešto godina razumjela sam kako i puta može nestati.

Ovaj unos je objavljen u arhiva. Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s