I PO SUNCU I PO KIŠI…

19.7.2015.

Jaaao! Ja sam jučer platila ceh… 19 km kolona, napolju prži s neba, prži s ceste, prži od auta koji se vuku oko mene, a ja u svom starom Fordu među svim tim bijesnom pilama neispavana, umorna kao pas, sa zarađenih 215 kn u džepu, puzim za njima i gledam i mislim: – Di ovaj narod ide, odakle, di rade, šta rade i koji im je klinac pa su zapeli po ovom kijametu smočit guzicu u more kao da im je to zadnje što trebaju napraviti? I gledam ja njih tako sat i pol… onako posmatram i sve vidim, imam kad.
Dotjerani, napirlitani, blijedi ko čovječje ribice i samo nešto žvaču i vrpolje se u rashlađenim konzervama, doduše lijepih boja i linija, s mačkastim svjetlima. Puni su im auti šešira, kantica, ležaljki, suncobrana, vreća i vrećica. Ne vide u retrovizoru ništa od tog natrpanog šarenila kojeg su vjerojatno i kroz prozor gurali kao ja pekmeze. Puno njih ima i zgodan krov pa su i gore natovarili što nije moglo stati u gepek i pod sic. Neki vuku i bicikle, prikolice s brodicama i zatvorene prikolice pa me pati što je u njima. Neki vuku i sobu s kuhinjom… jako zgodna stvar.

Gledam ja tako u njih, pogledaju i oni u mene onako u čudu i brzo okrenu glavu. Poneko dobro dijete mi odmahne ili mi pokuša namignuti kao i ja njemu – baš su ta djeca draga. Ona se ne čude ako im se usput teta bez klime u starom prljavom Fordu, otvorenih prozora, na putu za more nasmiješi, namigne ili mahne. Veselim se ja njihovom veselju i pitam se do kada će im trajat? Moje veselje traje i ja se veselim svaki drugi tjedan.

Sreća pa mi Nenad dade bocu zaleđene vode, zamotam je u presvučenu majicu, stavim iza vrata i pritisnem glavom uz naslonjač i bi mi dobro. Doduše, zvala me Daniela svako malo, brižna zna da ne mogu zvat jer su mi linije prekinute, a i to je dobro jer bih vjerojatno ja zvala pola Hrvatske i ne bih vidjela nikoga i ništa.

I tako nekih 6 vrućih sati sam ja vozila 465 km u jednom smjeru i razmišljala o nama, našem radu i našoj borbi. Kako god razmislim i smislim, zaključak je isti – blago nama, blagoslovljeni smo!

Možda je to od vrućine, neispavanosti, a možda samo zdrav razum i briga za sebe i bližnjeg svoga.

Što god da je, ja opet ujutro krećem istim putem jer drugog nemam… a i dobro mi je.

Ovaj unos je objavljen u arhiva. Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s